Aka­dem­ski gra­fi­čar Ili­ja Nik­če­vić, ilu­stra­tor i autor pr­vog strip al­bu­ma u Cr­noj Go­ri ne­dav­no je u Nik­ši­ću pred­sta­vio knji­gu za dje­cu „Kr­ti­ca i sun­ce” i ta­ko za­ko­ra­čio i u svi­jet knji­žev­no­sti. U raz­go­vo­ru za „Dan” Nik­če­vić ka­že da je pr­vi tekst iz ko­jeg je ka­sni­je idej­no pro­is­te­kao i ovaj sa po­me­nu­tim na­slo­vom na­pi­sao u vri­je­me dok je po­ha­đao osnov­nu ško­lu.
- Ka­sni­je, ka­da sam pre­ra­đi­vao tekst, imao sam u vi­du da se obra­ćam naj­pri­je dje­ci i for­ma baj­ke mi je i ta­da naj­vi­še od­go­va­ra­la. Re­ak­ci­je dje­ce ko­ja su pr­va pro­či­ta­la baj­ku mo­ti­vi­sa­la me da za­vr­šim za­po­če­ti pro­je­kat, od­no­sno da baj­ka iza­đe iz štam­pe. Po­ku­šao sam da pri­ča bu­de vi­še­sloj­na. Ka­da go­vo­ri­mo o to­me šta je po­ru­ka pri­če mo­rao bih da ot­kri­jem su­vi­še mno­go de­ta­lja ve­za­nih za sa­mu rad­nju, čak da ob­ja­snim či­ta­o­ci­ma šta je za­plet, pa i ras­plet si­tu­a­ci­je. No, ne že­lim da ot­kri­vam taj­nu. Vi­še vo­lim da mo­je ma­le či­ta­o­ce či­ta­njem uve­dem u avan­tu­ru. Ge­ne­ral­no to je pri­ča o skrom­no­sti, žr­tvi i na­gra­di. Po­la­žem na­du u to da dje­ca ne kri­ju ako im se ne­što ne svi­đa i da će oni da­ti naj­bo­lji sud o to­me kka­kvo je šti­vo ko­je sam na­pi­sao, ka­že Nik­če­vić.
Nik­če­vić sma­tra da su baj­ke pr­vi pu­to­ka­zi ko­ji nam odva­ja­ju svje­to­ve do­bra i zla.
- Po­la­ri­za­ci­ja u baj­ka­ma je če­sto pre­vi­še strikt­na. One nam po­ru­ču­ju da ni­je do­bro kra­sti, la­ga­ti, bi­ti po­hle­pan, zao, ali mo­žda što je još va­žni­je go­vo­re o to­me da ne­kad stva­ri tre­ba uze­ti u svo­je ru­ke i pre­u­ze­ti od­go­vor­nost za svo­je po­stup­ke. Me­đu­tim, ju­na­ci­ma iz baj­ke je uspjeh za­ga­ran­to­van, što se u re­al­no­sti ne de­ša­va uvi­jek. U mo­joj pri­či stva­ri sto­je ma­lo dru­ga­či­je. Ne po­sto­je do­bri i lo­ši li­ko­vi. Po­sto­je ne­sa­vr­še­ni li­ko­vi od­no­sno oni sa ma­nje i vi­še ma­na. Ono što ih okru­žu­je je ne­pri­ja­telj­sko i oni po­ku­ša­va­ju to ri­je­ši­ti. Ni za­vr­še­tak pri­če ne do­no­si ka­tar­zu ti­pa ži­vje­li su sreć­no do kra­ja ži­vo­ta. Kraj je vi­še gor­ko-sla­dak. Dje­ca i da­nas zna­ju za baj­ke kao što su Cr­ven­ka­pa, Ivi­ca i Ma­ri­ca, Pe­pe­lju­ga... Nji­ho­vi ro­di­te­lji te pri­če do­bro po­zna­ju iz pe­ri­o­da svog od­ra­sta­nja i ako im je ne pro­či­ta­ju, ba­rem će im je pre­pri­ča­ti. Baj­ke su naj­če­šće krat­ke, pam­tlji­ve i ka­rak­te­ri­stič­ne i sto­ga vr­lo po­de­sne za usme­no pre­no­še­nje. Sa či­ta­njem stva­ri sto­je ma­lo dru­ga­či­je. Vje­ro­vat­no dje­ca ma­nje či­ta­ju ne­go pri­je 30-tak go­di­na, jer im pa­žnju za­o­ku­plja­ju ne­ke stva­ri ko­je ta­da ni­je­su ni po­sto­ja­le. Mi­slim, ipak da će se dje­ci uvi­jek či­ta­ti i da će dje­ca uvi­jek či­ta­ti, ka­že Nik­če­vić.
On po­ja­šnja­va da je baj­ka si­gu­ran put ko­jim se gra­di emo­ci­o­nal­no is­ku­stvo či­ta­o­ca.
- Stva­ra­lač­ki pro­ce­si ni­je­su u pot­pu­no­sti vo­đe­ni ra­ci­jom i sa pre­dik­ci­jom ka­ko će to uti­ca­ti na či­ta­o­ca. Knji­žev­nost ne bi tre­ba­la bi­ti ma­ni­pu­la­tiv­na, već su­ge­stiv­na, ma­što­vi­ta i po­uč­na. Sam pro­ces na ovom autor­skom pro­jek­tu bio je do­sta slo­žen. Naj­pri­je sam ra­dio na tek­stu, a za­tim sam kre­nuo u iz­ra­du cr­te­ža. Po­ku­šao sam da bu­dem sa­mo­kri­ti­čan i od­ra­dio po­pri­lič­no ski­ca, cr­te­ža pri­je ne­go što sam ura­dio pr­vu ilu­stra­ci­ju sa ko­jom sam bio za­do­vo­ljan. Ka­sni­je je sve išlo lak­še. Naj­te­ži po­sao je bio na kra­ju, ka­da je tre­ba­lo pu­bli­ko­va­ti knji­gu. Žao mi je što se iz­da­va­či naj­če­šće vo­de lo­gi­kom ci­fa­ra. Na kra­ju knji­ga je iza­šla iz štam­pe na mo­ju ve­li­ku ra­dost i na­dam se onih ko­ji će je či­ta­ti, ka­že Nik­če­vić.
L.N.